УНС вести
30. 04. 2024.
Слободни тједник: У вртлогу распада Југославије
О “првом независном југославенском листу” који је рушио Југославију
Двадесет осмог фебруара 1990. године улични продавци новина нудили су хрватским читаоцима нешто посве другачије. Изашао је први број Слободног тједника (СТ). У заглављу натпис: “први независни југославенски лист”. И заиста, југословенски јесте био, барем у првих неколико издања. О независности се да дискутовати узевши у обзир сву магловитост предратног периода у коме је почео да се штампа. Свакако, онај који га је створио и чијом смрћу је нестао, никада није до краја јавности испричао своју причу.
Причу о службама, уцјенама, национализму и напосљетку смрти. О улози медија, који је постао убојито перо рата, листама за одстрел и онима који су сакривени иза писаћих машина и псеудонима распламсавали пламен насиља.
Човјек ниоткуда
Његова је прича уједно и прича о Слободном тједнику.
Легенда, али и добро упућени новинари, са којима смо разговарали, кажу да га је у свијет познатих увео пријатељ и будући замјеник главног уредника Иван Остоја. Није ни он сам био неки новинар, ако је уопште и био до настанка СТ-а, јер о томе никаквих трагова нема, али је потицао из старе и имућне сплитске породице, са добрим контактима.
Познаваоци прилика из тог времена не либе се да СТ окарактеришу као лист повезан са службом - али шта је заправо служба? Колоквијално често пандан параноји и информацијама иза кулиса. Листајући бројеве СТ-а, од његовог настанка до смрти, може се утврдити да је ово гласило пропаганде (новинарско свакако да није било) заиста располагало информацијама које никако нису стизале редовним новинарским каналима (ма колико широко они били посматрани). Да суштина дјеловања овог листа и његових аутора, са свим псеудонимима, никако није ишла у прилог истини, већ споју класичне пропаганде, усавршене до максимума, и уцјењивачког потенцијала његовог креатора, Маринка Божића.
Ипак, не треба се заваравати да је СТ само продукт службе. Његова идејна креација лежи у злокобној интелигенцији Маринка Божића, харизми и допадљивошћу која је просјечног дописника Вечерњих новости из Сплита претворила у редовног госта тадашњих кругова високог друштва. Стога ни не чуди да су га и сами одметници Слободног тједника директно доводили у везу са блиским савјетницима Фрање Туђмана.
Божић је тачно знао да препозна у ком правцу ће вјетрови дувати, прије него ли олуја уопште и крене.
У служби очувања Југославије
Насловницу првог броја Слободног тједника Божић је посветио Мики Трипалу, једном од вођа Хрватског прољећа 1971. године. Упркос ранијим националистичким тежњама, Трипало 1990. године представља умјерену страну која треба да спречи да се ХДЗ домогне власти и комунистички једнопартизам замјени националистичким. У тренутку када СТ настаје, у Хрватској се спремају први вишестраначки избори.
Да конфузија око настанка овог листа буде још већа, дио насловнице краси и фотографија Маринка Божића са посљедњим предсједником Савезног извршног вијећа (СИВ) Југославије Антом Марковићем. Марковић, који једини и даље сања очување Југославије има подршку СТ-а.
Поред поменутог двојца, састанку су присуствовали и Иван Остоја, Божићев замјеник, као и Марко Роглић, предсједник ИНА-Турса. Потоњи се раније доводио у везу са југословенском контраобавјештајном службом, те се претпоставља да је управо он био Божићева веза са Марковићем.
У сваком случају, писања СТ-а у првих неколико бројева јасно дају до знања да је лист про-југословенски настројен. Овој тези у прилог иде и чињеница да се у Издавачком савјету СТ-а тада налазе новинар Џавид Хусић и режисер Вељко Булајић, обојица наклоњени југословенској идеји. Тако СТ пише о Туђмановим “(Не) дјелима”, поредећи га са Милошевићем.
Вријеме вакума
Већ у трећем броју Слободног тједника опрезни читалац примјећује благи отклон од југословенске идеје, тада још увијек камуфлиран у низу текстова посвећених историјском ревизионизму. Саркастично, али у духу Божићевог хумора (савременици тврде да је био духовит човјек), лист који уређује објављује карикатуру чланова редакције, у којој је Џавид Хусић представљен као “лебдећи дух”, издвојен од чамца којим плови Слободни тједник.
Из импресума, волшебно нестаје Издавачки савјет који је окупљао умјерене и про-југословенске интелектуалце. Многи би рекли да је Издавачки савјет послужио својој сврси, омогућивши звучним именима СТ-у да у свега неколико бројева стекне завидну репутацију.
У истом броју објављује се интервју са хрватским емигрантским историчарем, склоним ревизионизму Ивом Омрчанином, у коме се директно таргетира познати југословенски историчар јеврејског поријекла Славко Голдштајн. Омрчанин говори о “жидовској завјери” и “позитивној страни НДХ”.
Следећи бројеви дају све више простора Туђману, занемарујући Анту Марковића. Избори за хрватски сабор све су ближи, а са њима и вјера у Туђманову побједу.
Коначно, након побједе ХДЗ-а 22. априла, Слободни тједник недвосмислено се окреће новим властима.
Нека нова служба
Да ли то онда значи да Божић никада није вјеровао у Југославију, да је све само била представа за јавност? Није познато. Ту тајну је 1993. године однио са собом у гроб. Његова идеолошка убјеђења никада нису била препрека, нити битна за Слободни тједник. Дубоко у њему можда су остала и непромјењена, али сакривена иза макијавелистичког прагматизма, у коме је било битно само уклопити сопствено пропагандно ремек дјело у реалполитичку околину.
Није јасно када Маринко Божић одлучује да промјени страну.
Према једној верзији, у недјељама које су претходиле првим вишестраначким изборима, а када је већ постало јасно да ХДЗ ужива знатну подршку, Божић таласа давајући простора и комунистима и националистима. На тај начин, СТ представља платформу за обе струје, чекајући исход избора.
Друга верзија, која је више вјероватна, указује да Божић након нешто више од мјесец дана постојања СТ-а, Југославију замјењује Хрватском и ступа у контакт са новим, реформисаним службама. На тај начин добро предвиђа да Марковић нема довољно политичке моћи да очува Југославију и окреће се струји чија је побједа неминовна. Овој верзији у прилог иде и промјена унутар саме редакције, односно нестајање Издавачког савјета и про-југословенских новинара.
Који год од два поменута сценарија да је био на снази, суштина је иста. Слободни тједник, под покровитељском палицом Маринка Божића бирао је пут тренутачног побједника. Ослушкивао је шта јавност жели да чује, а онда јој исто сервирао у до тада незамисливом формату.
Да није било рата, Слободни тједник вјероватно никада не би постао оно што је био - али као и у сваком сукобу, на површину испливава највеће зло. Тако је било и са Маринком Божићем.
Ко је и на који начин врбовао Божића остаје непознаница до данас, али суштински то није толико ни битно. Са растом утицаја Слободног тједника расте и моћ Маринка Божића. Без СТ-а, он не постоји, стога он постаје СТ.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.