У граду постоји један недељник (Вести), две телевизије (ТВ 5 и ТВ Лав плус), четири радио станице (Радио Ужице, Радио Луна, Радио Сан и Први радио), две агенције (Zoomue i Rec media) и неколико портала, чији број расте последњих година.

Највеће износе на конкурсима за суфинансирање медијских пројеката добија ТВ 5, чији власник је Илија Петронијевић, у чијем власништву је и Радио Сан, а који негира то да су те две редакције блиске власти.

Симбиотички однос власти и већине медија

Иако се, званично, не бележе притисци на медије и претње уредницима и новинарима, власт то ради софистицирано, тако што власнике подсећа на то да ће доћи време конкурса за расподелу буџетског новца за суфинансирање медијских пројеката и доделу дозвола за рад.

У том, чудном, симбиотичком односу власти и већине медија у Ужицу, обе стране имају корист. Локални функционери из владајуће коалиције око напредњака свакодневно се промовишу у медијима који, заузврат, бивају „награђени“ буџетским парама за своје пројекте. Осим објављивања саопштења опозиционих странака, права је реткост да се нуде ставови који су другачији од ставова представника власти о пролемима града и важним пројектима.

На конкурсима за суфинансирање медијских пројеката сви ужички медији добијају  новац. Таква, дугогодишња, пракса указује на то да је успостављен систем уравниловке и да се новац додељује медијима како би их власт држала под контролом, на шта они пристају, а не због квалитета и јавног значаја пројеката. Највећи износи су резервисани за оне који промовишу власт, а мање суме су намењене медијима који покушавају да буду, бар, неутрални у извештавању.

Новац се додељује и медијима чије седиште је изван Ужица, а који су, такође, блиски власти.

Због финансијске исцрпљености и недостатка кадра, како је за НУНС-ов Досије недавно навео Александар Ранковић, власник Радио Луне, „локални медији не нуде квалитетне медијске садржаје“.

Они који су имали шансу да се запосле негде другде, оценио је Ранковић, „побегли су из медија, а и када се појави млади новинар на бироу, он заврши у јавном сектору или у ПР служби неке компаније“.

– Жеља нас који се трудимо да сачувамо достојанство медија и наше професије је да нас сви оставе на миру, да нам не помажу и да нас не притискају. А притисци су веома суптилни и трају деценијама, па запослени не могу да их поднесу и разумем их што одлазе из медија – поручио је Ранковић.

Замка двоструке зависности

У суседној Пожеги, медијску слику чине локална телевизија и радио, који на конкурсима за суфинансирање медијских пројеката добијају највише новца.  Власник ТВ Пожега је Радоица Милосављевић, контроверзни бизнисмен из Крушевца, који је, током приватизације, купио многе локалне медије у Србији и који се у јавности прозива за блиске везе са СНС-ом. Власник Радио Пожеге је, од краја 2021. године, Пожежанин, Саша Петровић.

Богдан В. Радовановић из Иницијативе за Пожегу и народни посланик листе Србија против насиља, посланичке групе Зелено-леви фронт, подсећа на то да је „интерес грађана да буду квалитетно, благовремено и потпуно информисани, не само о општим друштвеним питањима, већ и о локалним темама“.

ТВ Пожега је, наводи, „током претходне предизборне кампање, направила низ специјалних емисија са кандидатима СНС, а да ни у једну емисију није позвала представнике опозиције да гостују, било сами, било са представницима власти, како би укрстили аргументе“.

– Чак су преносили увредљива саопштења о мени као носиоцу опозиционе изборне листе и нису желели да објаве деманти, што су дужни по закону. Нажалост, ни ситуација у Радио Пожеги није боља – оцењује за Озон Пресс Радовановић.

За те медије наводи да су „упали у замку двоструке зависности – од приватног власништва медијских тајкуна, уз задржану зависност од општинске власти – путем јавног финансирања“.

Како се наводи у саопштењу портала, та одлука представља озбиљан корак уназад, јер сада „малишани на националним фреквенцијама“, неће моћи да гледају дечије емисије, документарце и цртаће.

„Родитељи ово неће трпети. Доносиоци одлука више се и не претварају да им је стало до деце. Начин на који ће се доделити јавна фреквенција само је наставак немара за јавна добра која можемо видети сваког дана у нашој земљи. Сада је то већ манир на који изледа треба да навикенемо. То је нова нормалност коју изгледа родитељи треба и морају да прихвате“, навео је портал Бебац.

Додао је да недостатак јасних смерница и обавеза за емитере, као и недостатак адекватних механизама контроле и санкција за непоштовање тих смерница, доприносе садашњем стању у којем је „квалитет медијског садржаја угрожен“.

Петицију „Вратите дечији програм на телевизију“ је могуће потписати путем ОВОГ линка.

Причало се о концентрационим логорима и о томе шта се дешава са Јеврејима широм Европе, али ми нисмо веровали да је то истина. Још у Аушвицу, кад ми је неки логораш на питање ‘Шта то смрди?’ одговорио: ‘То су твоји родитељи’, веровао сам да претерују. Зашто причају тако огавне ствари, да се одмах спаљују људи? Да је то истина, схватио сам нешто касније. Дотле је све била занимљива авантура, а после је борба да се преживи следећих пет минута или следећи дан била важнија него све остало”, говорио је Иван Ивањи у великом интервјуу за “Време” након што га је 2016. године колегијум био изабрао за личност године.

Из Аушвица, у коме је регистрован 27. маја 1944, као “радно способан” после неколико недеља био је пребачан у концентрациони логор Бухенвалд крај Вајмара, у чијим је радним командосима робовао наредну годину дана, до ослобођења. Чувени цинични натпис “Arbeit macht frei” (Рад ослобађа), који је био маркетиншки слоган Аушвица, заменио је за у Немачкој једнако злослутну етикету Бухенвалда “Jedem das Seine” (Свакоме своје), написану словима у стилу у Вајмару насталог баухауса који су нацисти прогнали, а која је красила гвоздену капију логора на брду Етерсберг, изнад града Гетеа и Шилера. Али то је друга и дуга прича о којој је написао роман Слова од кованог гвожђа.

Та година обележила је несвакидашње дуг живот Ивана Ивањија, али на његову децу и унуке та рана игра са смрћу није утицала ни који начин: никоме никада није наметао ту тему, у понор који је носио у себи пропадао би сам и из њега излазио са новим књигама, почев од првог романа Човека нису убили, који је написао као двадесетпетогишњак.

Упркос саветима добронамерних психијатара, никада није ишао на терапију, говорио је да се писањем ослобађао терета који му је на плећа натоварио логор. Волео је да приповеда, па и о том добу, али се гнушао сваке патетике слежући раменима што публика од аутора који су преживели Холокауст “очекује кукњаву”. Од њега је чули нису.

Сведок

Али када би га неко питао о логорашким данима и “времену зла” коме је сведочио, иако му је било дојадило да о томе говори, спремно је одговарао, сматрао је својом дужношћу да пренесе шта је било, да се никада не би поновило, говорећи истину и само истину, али не полажући монопол на целу истину, свестан да њену свеколикост нико не може да обухвати.

Иако је имао невероватно, “слоновско” памћење, преиспитивао је свако своје сећање, копао по свим доступним документима, с временом напунио своју библиотеку стотинама књига о концентрационим логорима, принудном раду у Хитлеровој Немачкој, нацизму, фашизму и њиховим пророцима. Када бисте га питали о неком догађају од пре пола и више века, он би вам спремно одговарао шта је ко том приликом рекао, какво је време било, шта се јело и пило, какве су биле реакције присутних, ко је кога мрко или благонаклоно гледао…

Његовим речима: “Досадило ми је да пишем и причам о Холокаусту, занима ме шта се догађа данас. Али, мислим да ми је обавеза да одговарам на питања, кад сам већ остао жив, а увек се појави неко да запиткује. Не потресам се ја када се присећам шта се збило, када говорим и пишем о догађајима које сам доживео као дечак са петнаест и шеснаест година. Није у томе проблем. Моја вечита дилема је како да у смислу англосаксонског законодавства кажем истину, ништа друго него истину. Целу истину и иначе нико не зна. А моје сећање је варљиво, мало је детаља остало јасно, много тога је изгубљено у магли заборава”. Његово кокетирање са “маглом заборава” они који су га познавали нису узимали за озбиљно.

Дуже од пола века водио је дневник који је звао “Збрда-здола” и у који је кратко бележио најважније приватне и светске догађаје да би касније могао да освежи сећање. Ту не пише само шта је, на пример, Тито рекао Шмиту, већ и где му ћерка путује са ансамблом “Лоле” (КУД “Иво Лола Рибар”) или, касније, како су његови унуци прославили рођендан његових праунука.

То већ спада у период о коме је писао у роману Мој лепи живот у паклу.

Одбијао је да га посматрају као писца Холокауста јер, заиста, писао је све и свашта – од историјских романа, преко научне фантастике и кримића, до књига за децу. Трилогију о римским царевима Диоклецијан, Константин и Јулијан сматрао је својом најважнијом књижевном заоставштином.

Оперисан од мржње

Никада га нисам чуо да са мржњом говори о било коме. Говорио је да му је осећање мржње непознато. Упозоравао је после Другог светског рата да не треба говорити “Немци” када се мисли на нацисте, а касније, у Немачкој и Аустрији, да не смеју да говоре “Срби” када мисле на Слободана Милошевића, Радована Караџића или Ратка Младића и њихове злочиначке банде.

Радо је у јавности хвалио младе колеге, а када не би имао шта похвално да каже, ћутао би. Помагао је коме год је могао да помогне и никада није очекивао захвалност. Притом је говорио да од људи ништа добро не очекује јер тако не може да се разочара, већ само пријатно изненади када се испостави да није био у праву.

За нас је Иван Ивањи био тата, дека, прадеда. Упадали смо му у реч, превртали очима када би понављао неку причу коју смо чули небројено пута, нестрпљиво реаговали на његове придике, оне какве сви старији рођаци декламују млађима. Говорио је да воли да држи предавања само зато што га ту нико не прекида. А на небројеним предавањима и сусретима публика би гутала сваку његову реч. Био је надарен говорник и један од оних ретких људи који је умео набоље да промени и инспирише оне који би били у прилици да га слушају.

До које мере, видело се по реакцијама људи након његове смрти која је у 96. години дошла “изненадно” јер се некако чинио бесмртним. Сам је небројено пута понављао да је његов гарантни рок истекао пре много деценија.

Нимало се није плашио смрти, плашио се бола и пре свега физичке немоћи. Самосталном, какав је читавог живота био, била му је ноћна мора и сама помисао да зависи од других.

Радохолик и епикурејац

Сам је почео да живи са шеснаест година, одмах после логора. Одбио је да му неко од малобројних рођака који су преживели Шоу буде старатељ, говорио да му је после нациста доста било каквог старатељства. Осим од лекара, ја никада нисам чуо да је од било кога тражио икакву помоћ. То му је било непријатно, као и да слуша похвале на свој рачун.

Живот му је био испуњен радом. “Увек може да се ради, и када си болестан”, говорио је. “Тада само радиш мало спорије.” Сећам се како је под бубрежним нападом, стењући од бола, седао за писаћи сто да нешто заврши. Број његових библиографских јединица, више од 150, ако се не варам, и то без новинских чланака, од чега 26 романа, говори сам за себе. Писао је и на немачком и на српском, како му када дође.

Али, далеко од тога да му се живот сводио на рад. Напротив, био је епикурејац. Сваки дан после ослобођења из логора сматрао је поклоном у коме треба уживати. Као дете из буржујске породице које је имало и своју гувернанту, о чему је писао у роману Гувернанта, које је преко ноћи остало без родитеља и детињства, згртање новца, некретнина, скупи аутомобили или гардероба ништа му под милим богом нису значили. Живео је са свешћу да све може да нестане у једном издисају и да треба живети за тренутак у коме се налазиш.

Волео је да добро једе и пије, проводио је са породицом и по два месеца сваког лета увек у истој соби са великом терасом и погледом на море у хотелу “Славија” на Словенској плажи, али му на памет није падало да купи кућу на мору, што је средњи југословенски слој дизањем кредита себи без већих проблема могао да приушти. “Моје је да вас научим како лепо да живите”, говорио је мојој сестри и мени. А шта ћемо ми са тим да урадимо, то је наша ствар.

А што се криза у животу тиче, њих превазилазиш са свешћу да “можеш оно што мораш само ако хоћеш”. Не гледаш унапред, не осврћеш се уназад, преживљаваш сат за сатом, дан за даном. Тако је он преживео логор.

Тито и партија

Иван Ивањи је веровао у југословенско самоуправљење, у југословенски тип социјализма. Волео је Тита. Ја сам му говорио да он у Титу налази сурогат за оца од кога се опростио када је имао дванаест година, за очински ауторитет, да има Vaterkomplex, а он је то са осмехом прихватао. Остао је титоиста до краја, без икакве илузије о свим његовим грешкама и манама СФРЈ упозоравајући да увек све треба сагледавати у историјском контексту. Гадио се погубног национализма који је преплавио сада постјугословенски простор.

Када је Слободан Милошевић 1987. преузео власт у Савезу комуниста Србије, вратио је партијску књижицу уз образложење да није он напустио партију, већ да је партија напустила себе. Држао се до краја живота максиме да је човек без принципа и образа нико и ништа, свестан да човека са таквим ставом у данашњој Србији сматрају будалом. Био је непоткупљив.

Индивидуалац по природи, никада није био део ни једне групе, клике, фракције, кафанске дружбе. У Југославији је пронашао домовину, када се распала остао је апатрид и поред српског и аустријског држављанства које је имао. “Завичај ми је Бечкерек, а код куће сам у свом стану на Вождовцу”, говорио је. О томе, о идентитету, писао је у свом последњем роману Усамљеност мањине, који је сматрао својим најбољим књижевним делом.

Балерина

Драгослава Николић родила се у кући у Раковици. Мајка јој је умрла са двадесет и шест година од туберкулозе. Отац, столар, предратни комуниста, прикључио се још 1941. Првој пролетерској бригади и отишао у шуму. Деци је рекао да иде да се бори за њихову бољу будућност, да буду добра, да ће се вратити када победи. Није се вратио. Разнела га је граната на Сутјесци. Она је то сазнала тек после рата. Дотле га је чекала.

Њу, њену сестру и брата за време окупације чувао је ујак, надреалиста, сликар, салонски комуниста. Кувао је супу од коприва, правио гулаш од пужева када није било ничег другог. У дворишту мале породичне куће инсценирао је представе за децу. Она би играла, стално је играла, скакала у ритму неке замишљене музике. Никада није престала да игра.

Радојица Живановић Ное ју је скицирао оловком како игра, подиже ногу до главе, како спава. Имам у кући читав низ цртежа које је приказују у покрету. Његови аутопортрети из тог времена приказују га како празним очима зури у нешто злокобно. Или је просто био забринут са троје сестрине деце усред светског рата.

Почеле су борбе за ослобођење Београда. “Рат је готов!”, узвикнуо је једног дана Ное. Рекао је да иде до центра да слави, наредио им да не излазе из куће, рекао да ће доћи пре мрака. Никада се није вратио. Као што јој се ни отац није вратио. “Залутали метак”, причало се касније мада има и других верзија исте погибије. Њу није много занимало како је страдао кад се није вратио. Читавог живота борила се против осећања да се људи које воли неће вратити куд год да су пошли.

Имала је девет година када је рат у Југославији завршен. Многобројне тетке и стриц продали су породичну кућу, и њу, њену мало старију сестру и мало млађег брата стрпали у дом за децу без родитеља у Звечанској. Никада им то није замерила. Када су почеле да показују бригу за децу погинулог брата, тетке су хтеле да се школује за текстилну или штампарску радницу. А она је хтела да игра, само је хтела да игра.

Сама се уписала у балетску школу код тада чувене Нине Кирсанове. Умало да је не заврши, не због игре – играла је као права мала балерина, сваки њен корак и скок испуњавали су простор радошћу – већ због клавира. У балетску школу ишле су углавном девојчице из буржујских породица које су имале клавир код куће и приватне часове музике, а она је била сироче из Звечанске. Прозвали су је “кенгур” зато што се чинило као да прескаче у неки други свет када би изводила grane jeté, у свет у коме јој на отвореној сцени аплаудирају ујак, отац и мајка.

Поводом очеве смрти дајем оволико простора мајци јер би непримерено било писати о њему, а не писати и о њој. У шест година млађу балерину Савременог позоришта на Теразијама Иван Ивањи се заљубио када је имао 36 година. Била је његов живот, њој је посветио роман Балерина и рат. Били су у браку дуже од пола века. Двоје људи који су као деца изгубили родитеље, којима ни гробно место нису знали, један у другом су пронашли оно што верници проналазе у Богу.

Од када га је напустила на Велику суботу пре девет година, дијагностификовао је код себе лудило јер је сваког дана причао са њом. Сваки пут када би му се нешто лепо догађало, стидео би се што је још увек жив, а ње нема. Био му се избрисао осмех са лица.

Дисциплинован и одговоран какав је био, није јој се одмах прикључио јер још увек није био завршио сав посао. Писао је две књиге годишње на два језика и безброј чланака за “Време”.

Као један од последњих живих сведока “времена зла”, сматрао је својом дужношћу да непрестано упозорава на опасности које доноси заборав, на повратак национализма, расизма и модерних диктатора, на смрт избегличке деце која беже од ратова и немаштине у свету који се поново налази на прекретници.

“Бавите се том децом”, говорио је. “Њихово дављење у мору једнако је страшно као гушење јеврејске деце у гасним коморама.” Био је забрину за свет који се поново нашао на раскршћу.

Смрт у Вајмару

Тата није чекао смрт, ишао јој је у сусрет. Као толико пута досад, кренули смо за Вајмар 4. маја. Сам више да путује није могао, али је волео.

Док смо били у граду “најсветлијег и најмрачнијег” што Немачка може да пружи, благословио је насловну страну своје нове књиге коју, као и све претходне, објављује Лагуна под насловом Било једном у Југославији, имао у вајмарском позоришту књижевно вече посвећено баухаусу под национал-социјализмом и читао из романа Слова од кованог гвожђа, отворио у Вајмару Музеј принудног рада у нацистичкој Немачкој, дао сијасет интервјуа за немачке медије.

Потом је вечерао шпаргле и попио бело вино у Гетеовој омиљеној кафани “Бели лабуд”, причао о свом белом лабуду Драгани, отишао у Хитлеров омиљени хотел “Elephant” (Слон) где је фиреру у инат волео да одседа, легао у кревет и заспао, овог пута заувек, и то на Дан победе над фашизмом 9. маја 2024. у 96. години, у граду у који су га нацисти били депортовали у пролеће пре 80 година са намером да га убију, једва десетак километара од концентрационог логора Бухенвалд. Коначно је био обавио сав посао.

Да је тако описао смрт неког свог јунака, рекао бих му: “Претера га, тата, мало је то превише симболике”. А то чак није било све. Славио се хришћански празник Вазнесење, дан када се Исус винуо у небеса, па су целим Вајмаром одзвањала црквена звона. У хотелској сали, у којој је често имао књижевне вечери, одржавао се концерт класичне музике. Два дана касније, у Скупштини града била је изложена Књига жалости.

Као да је инсценирао сопствену смрт, Иван Ивањи је отишао под сопственим условима. Не само да нису успели да га убију, већ је за собом оставио двоје деце, четворо унука, троје праунука и дубоку бразду у поднебљу у коме је живео. Радознао до самог краја, био се питао шта ће из ње на крају да изникне.

Лепи живот у паклу

Књижевник, преводилац и аутор “Времена” Иван Ивањи преминуо је 9. маја у 96. години.

Написао је 26 романа, неке изворно на српском, неке на немачком, три збирке приповедака, три књиге поезије, писао је драме, књиге за децу, мемоаре, есеје…

На немачки је, поред осталих, преводио Киша и Албахарија, са немачког Брехта, Борхерта, Граса, Бела, Енцесбергера, Јасперса. Преводио је мађарску поезију на српски.

Радио је као наставник нацртне геометрије, као новинар, био је уметнички директор Савременог позоришта на Теразијама, заменик управника Народног позоришта, Титов преводилац за немачки језик. Гостовао је, како је сам говорио, у дипломатији као аташе за културу и штампу у југословенској амбасади у Бону од 1974. до 1978. године. До распада СФРЈ био је генерални секретар Савеза књижевника Југославије.

Био је почасни грађанин Вајмара, носилац највишег државног одликовања покрајине Тирингије, ордења Немачке и Аустрије. Колико је аутору овог текста познато, од СФРЈ, њених наследница под разним именима и државе Србије никада ни једно признање није добио.

Рођен је у Зрењанину 24. јануара 1929. године у секуларној јеврејској лекарској породици. Родитеље су му убили убрзо након немачке окупације 1941. године. Он је преживео нацистичке концентрационе логоре Аушвиц и Бухенвалд. Касније је писао о “свом лепом животу у паклу”.

Тада су на националној ТВ Пинк приказане жестока свађа и туча Далиле Драгојевић и Филипа Цара. Током расправе, Цар је повукао Драгојевић из кревета, онда су се тукли, након чега ју је гурнуо и вукао по поду, те је бесно гађао плишаним играчкама. Све је праћено псовкама и увредама.

О покретању испитног поступка тим поводом Савет РЕМ-а је разматрао на ванредној седници, 13. маја 2024, потврђује за Цензоловку Вишња Аранђеловић, чланица Савета.

Аранђеловић каже да је Савет покренуо поступак против Пинка и да је реч о случају ескалације насиља у програму на које „емитер није адекватно реаговао и прекинуо емитовање”.

Поступак тек након реакције повереника

У октобру 2023, СЋФ је упутила РЕМ-у захтев за приступ информацијама од јавног значаја тражећи информације о поступку по наведеној пријави против Пинка, али одговора није било.

Након жалбе Поверенику за информације од јавног значаја, покретања поступка и решења овог органа (које је стигло у мају 2024, прим. нов.), Савет РЕМ-а у тачке дневног реда укључује и разматрање о овој пријави.

У случају покретања поступка, представник емитера се позива на прву следећу редовну седницу како би се изјаснио око спорног случаја. Тек након тога Савет РЕМ-а доноси одлуку о изрицању евентуалне мере.

Одлуку о изрицању мера Савет може донети само на редовним седницама, које би, према Пословнику о раду, требало да се организују два пута месечно.

Пракса је, међутим, другачија, па су тако током целе 2023. одржане укупно четири редовне седнице.

„РЕМ неће бити преки суд”. Нарочито када је Пинк у питању

Након пријаве 2022, извршна директорка СЋФ Ивана Стевановић рекла је за Н1 да би адекватна мера Пинку била привремена или трајна забрана овакве врсте ријалитија, „у којима је заправо све дозвољено и у којима се емитери понашају буквално како хоће, без икаквог надзора”.

За председницу Савета РЕМ-а Оливеру Зекић трајна забрана је, како је тада изјавила, у ствари, цензура. Додала је и да ће сачекати извештај стручних служби и „евентуално” предузети мере.

У изјави за Данас, Зекић је забрану оценила као „перверзне и бизарне жеље”, истичући да РЕМ „неће бити преки суд”, да ће поштовати процедуре и законе, те да ће реаговати ако је насиља било.

Две године су, ипак, прошле без реакције. У међувремену су додељене нове дозволе за емитовање с националном покривеношћу, између осталих и Пинку.

„Четири пропагандне мреже повезане са Кремљом додате су на листу санкција: Глас Европе, РИА Новости, Известија и Расијскаја газета“, објавила је на мрежи Икс европска комесарка за вредности и транспарентност Вера Јурова.

Јурова је навела да је на састанку Корепера (Corepera) 15. маја одобрен још један пакет санкција против Русије.

„Забрана руског финансирања медија ЕУ, невладиних организација и полтичких партнера“, истакла је Јурова у објави на Иксу.

Обе мере део су планираног 14. пакета санкција Русији због инвазије Украјине, према документу у који је Ројтерс раније имао увид.

ЕУ је претходно санкционисала руске државне медије Раша тудеј и Спутњик.

Русија је раније упозорила ЕУ да не санкционише медије. Портпаролка руског министарства спољних послова Марија Захарова рекла је да ће Кремљ узвратити мерама против западних новинара у Москви, подећа Ројтерс.

„Уколико буду предузете мере против руских медија, руских новинара, онда ће, упркос томе што западни дописници то неће хтети, (они) морати да осете наше мере одмазде“,  рекла је Захарова.

„Одговорићемо муњевито и изузетно болно“, запретила је Захарова.

ЕУ, пише Ројтерс, за сада није прецизирала које ће се мере примењивати на медијске куће. Претходно санкционисани медији изгубили су право на емитовање у ЕУ.

Агенције Бета и Независно удружење новинара Србија (НУНС) од 2022. додељују награде из области медијске писмености "Драган Јањић" у знак сећања на новинара Драгана Јањића (1955 - 2020), једног од оснивача Бете и НУНС-а.

На церемонији је приређена и фото-изложбе радова с конкурса за "Бетину фотографију године" за 2024. која обухвата 44 дела док је директор Бета Радомир Диклић казао да је та агенција, пре нешто више од 30 година - 4.маја 1994. емитовала прву вест.

Казао је да се осам београдских новинара окупило две године раније и решило да направи независну новинску агенцију.

"Шесторо нас је било на овај или онај начин истерано, или како се каже, стављено на лед у државној агенцији Тањуг, јер нисмо пристајали на ратно-хушкачку пропаганду коју је та агенција имала као уређивачку политику", казао је Диклић.

"Двојица су били угледни београдски и југословенски новинари -  Александар Саша Недељковић, спољнополтички новинар Политике и Стева Никшић, новинар и главни уредник НИН-а.

"Њих двојица као и наше колеге Ђорђе Зоркић и Драган Јањић на жалост нису данас са нама", казао је Диклић.

Потом су, колеге , пријатељи Бете и  представници дипломатског кора, минутом ћутања одали пошту  њима и другим колегама и колегиницама - Дади Вујасиновић, Славку Ћурувији, који, како је Диклић казао, због професионалног рада нажалост нису данас с нама.

Диклић је казао да је Бета првог дана кренула са само неколико вести, па са неколико десетина, да би, како је навео, "убрзо правила веома обиман сервис од - понекад и више од 300 вести дневно".

"Расли смо и развијали се али смо увек имали на уму да је наш највећи капитал веродостојност и кредибилитет који имамо код колега који добијају Бетин сервис у својим редакцијама", казао је он.

Да би Бета то постигла, како је навео, дизала је младе, стручне и високопрофесионалне младе новинаре који су знали, а знају и данас, свој посао, али и шта је новинарска етика и морал.

Казао је да је то данас на медијском небу Србије права реткост на коју је Бета посебно поносна: "И то је још увек наш највећи капитал".

"Када ово кажем не тврдим да нам не би добро дошао и онај други капитал јер морамо да пратимо оштру и не увек фер борбу на тржишту као и будне промене која је донела на медијску сцену дигииталиизација", казао је Диклић. Главни и одговорни уредник агенције Бета Војкан Костић је рекао да су на 21. конкурсу за Бетину фотографију године учествовало 63 фотографа из седам земаља са 263 фотографије, од којих су изабране 44 за изложбу.

Прва награда припала је фоторепортеру из Србије Сави Радовановићу за фотографију "Трагедија", другу је добио фоторепортер из Босне и Херцеговине Армин Дургут за фотографију "Сребреница 2", а трећу фоторепортер из Северне Македоније Ђорђи Лицовски за фотографију "Конфликт".

Жири је радио у саставу Емил Ваш, Петар Кујунџић и Марко Рисовић, а новчане награде - 1000 евра за прву, 750 евра за другу и 500 евра за трећу је обезбедила амбасада Швајцарке.

Награде је, на церемонији у биоскопу "Балкан" уручила привремена отправница послова амабасаде Швајцарске Саскиа Салзманн (Салцман) која им је честитала на признањима а новинској агенцији Бета годишњицу.

Награда публике припала је Александру Чавићу из Бањалуке за фотографију "Кочићев збор", а уручио ју је главни и одгворни уредник агенције Бета.

Према Костићевим речима, ове године фотографије на друштвеним мрежама видело више од 230.000 људи, у гласању је учествовало њих око 9.000, а највише гласова - 1.767 добила је фотографија "Кочићев збор".

Жири је на 21. конкурсу Бетина фотографија године изабирао и најбољу фотографију из области живота и инклузије особа са посебним потребама - награду "Дамјан Диклић" чији лауреат је фоторепортер агенције Бета Милан Обрадовић за фотографију "Тетоважа".

Награду лауретау је уручила Ана Диклић, кој је казала да је њен брат волео живот и људе, да је био глумац и да је волео фотографију.

Овогодишњи добитници награде за медијску писменост "Драган Јањић" у категорији професионалаца су Јелена Јововић и Стефан Јањић, док су Теодора Ћулибрк и Божидар Миловац победници у категорији студената, а признања им је уручић председник НУНС-а Жељко Бодрожић.

Он је честитао Бети годишњу те подсетио да је Јањић био једна од оснивача агенције Бета али и НУНС-а.

Рад "Основе несторологије: "Анализа наратива у књизи 'Између два света'", аутора Јововић и Јањића посвећен је најпопуларнијем делу доктора Бранимира Несторовића.

Анализом начина на који Несторовић презентује и тумачи важне податке о медицини и јавном здрављу, рад указује на тачне и доказима поткрепљене наводе, али и на бројне спорне тврдње, аутоплагијате, теорије завере, лоше преводе и неутемељене изворе на којима се заснивају наводи у овој књизи.

Жири сматра да у времену када популарна наука доживљава процват, а савремени медији отварају простор разним самозваним експертима и аналитичарима, рад Јововић и Јањића представља пример како медијска писменост може послужити и као водич за преживљавање у свету псеудонауке и теорија завера.

Јововић је, након уручења награде рекла је да су она и  Јањић  много времена потрошили на анализу књиге Несторовића, на основу које су написали текст, али да су, како је истакла, поносни што је тај труд неко препознао.

Рад Ћулибрк и Миловца "Димензија медијске манипулације - стварност и илузија" настао је током прогона и претњи новинарима и новинаркама широм Војводине, међу којима се начином, трајањем, интензитетом и врстом издвојио напад на Динка Грухоњића, професора Филозофског факултета на одсеку за медијске студије.

Рад, по оцени жирија, указује на прилагођавање вести друштвеном контексту и политичкој ситуацији и у којој мери је друштво подложно медијским манипулацијама.

Према мишљењу жирија аутори су медијску писменост повезали и са важним проблемом са којим се истраживачко (или савремено) новинарство данас суочава - безбедношћу новинара.

Ћулибрк и Миловац су казали да их је "неправда жуљала" и да су зато написали текст о медијским манипулацијама до је Миловац казао да су чланак написали брзо и захвалио се менторима на помоћи.

Пријаве је разматрао жири у саставу др Маријана Матовић (експерткиња за медијску писменост), др Саша Мирковић (Факултет за медије и комуникације) и Злата Куреш (извршна директорка агенције Бета).

Јањићеву новинарску каријеру обележила је и непрекидна борба за професионализацију новинарства и инсистирање на етичким стандардима и унапређењу медијске сцене. Колеге га памте као принципијелну особу, посвећену објективном новинарству, које је шватао као четврти стуб демократије.

Раније данас, агенција Бета је у склопу обележавања годишњице, у београдском Медија центру организовала Међународну конференције о изазовима информативних медија у дигиталном времену под називом "Меркур у дигиталном свету".

Агенцију Бета основала је група независних београдских новинара Љубица Марковић, Јулија Богоева, Радомир Диклић и Душан Рељић. Оснивачи су били и Александар Ненадовић, Стеван Никшић, Ђорђе Зоркић и Драган Јањић који су у међувремену преминули.

Бета је почела као регионални информативни сервис вести из Србије, тадашње Савезне Републике Југославије, региона и више светских центара.

Новинска агенција Бета данас емитује модерне, мултимедијалне информативне садржаје поштујући законе, кодексе новинара, професионалне и етичке стандарде.

Бета је 2003. покренула Радио "Сто плус" у Новом Пазару, који емитује програм у региону Санџака.

Агенција посебну пажњу посвећује темама из области екологије и развила је сајт "Зелена Србија", а редовно прати и европске интеграционе политике којима се бави "Дневни европски сервис".

За тај текст ЦИНС је добио и награду публике.

Посебне награде добили су БИРН и ЦИНС, односно новинари БИРН за текст о деци као невидљивим жртвама породичног насиља, односно ЦИНС за текст „Зао час“ о прошлогодишњим масовним убиствима у Србији.

Награде добитницима уручила је подсекретарка за јавну дипломатију Стејт департмента Елизабет Ален.

Ален је претходно, на панелу „Професионалност и сигурност новинара у времену (дез)информација“ који је поводом Светског дана слободе медија одржан у београдском Дорћол плацу, поручила да је јако независно новинарство најбољи начин за борбу против дезинформација и да су независни медији основа сваког демократског друштва.

Говорећи о природи власти у Србији и изазовима за медије, америчка званичница је истакла да је њена посета Београду заправо жеља да се потврди и јача партнерство са Србијом, али и да у сваком партнерству постоје лакша и тежа питања.

„Нешто од посла којим се бави америчка амбасада у Београду је намењено јачању независног новинарства. Јер ако независно новинарство функционише, информације су засноване на истини и онда могу да се умножавају и дистрибуирају, да их више људи чује, и онда имамо веће шансе да се превазиђе овај проблем са медијима“, рекла је Елизабет Ален.

По њеним речима људи желе да ојачају своје предрасуде, тако да траже информације или оно у шта верују да су информације и траже потврду тога.

"Сада имамо најкомплекснији и можда један од најзагађенијих простора када је реч о информацијама у свету. Ту су алгоритми, независно новинарство је под нападом", предочила је она и додала да пада поверење у институције.

Међутим, комплексности медијске ситуације конкретно у Србији у актуелном тренутку пре свега доприноси однос центара моћи према слободи говора, сматрају новинари. Директор новинске агенције Фонет Зоран Секулић рекао је да у Србији ни у прошлости није постојала влада која је третирала медије као део демократског процеса, већ искључиво као као алат и инструмент којим се политички противници могу држати под контролом.

“Али ова конкретна влада и председник Александар Вучић су развили систем застрашивања и контролисања медијске сцене скоро до савршенства, тако да нисам изненађен да је Србија, према последњем извештају Репортера без граница, пала за седам места на скали слободе медија и да смо сада на 98. месту. То је најгори положај Србије од када је почео да се мери индекс слободе медија и са те тачке гледишта Србија је у најгорем положају од свих република бивше Југославије. Ситуација је званично описана као „тешка“ - што значи да се грађани Србије свакодневно и то већ годинама суочавају са перцепцијом која произилази из центара моћи, а не на основу објективног информисања на основу ког би сами могли да изведу закључке”, казао је.

Додао је да у овом тренутку у Србији постоји само мала породица независних медија, а да се “огромна већина” новинара који професионално раде свој посао налазе под неком врстом притиска.

“Застрашивања долазе од кључних институција ове земље, пре свега из кабинета председника и она се умножавају кроз садржај дела медијске сцене који је под апсолутном политичком контролом. Бавити се новинарством у Србији није лако, никада није досадно и мислим да данас имамо много више изазова него раније”, сматра Секулић.

Одговарајући на питање новинара и професора Филозофског факултета у Новом Саду Динка Грухоњића о томе како је могуће променити атмосферу некажњивости напада на новинаре у Србији, Елизабет Ален је рекла да је једини начин на који САД могу да реагују јесте да то питање ставе на своју дипломатску агенду.

"То и радимо, када путујемо по свету, питање безбедности и сигурности новинара укључујемо у разговоре са својим саговорницима", казала је Ален.

Ипак, и у таквом окружењу постоји интересовање младих да се баве новинарством, рекла је учествујући на истом панелу професорка Филозофског факултета у Новом Саду Јелена Клеут.

“Оно чему сведочимо у Новом Саду је да су студенти веома заинтересовани за новинарство, нарочито после догађаја који смо имали на нашем факултету и без обзира на то што су они и њихови професори били под притиском због тога. Све више људи жели да се бави правим новинарством које је засновано на чињеницама. Многи су већ укључени у иницијативе провере и утврђивања информација и побољшања медијске писмености међу сопственом генерацијом и видимо да праве вести постају нешто што младе новинаре чини врло страственим”, казала је Клеут, закључујући да млади људи на западном Балкану у будућности желе да виде етички медијски пејзаж који ће као последицу створити релевантно информисане грађане.

У оквиру истог догађаја, Независно удружење новинара Србије доделило је и награде за истраживачко новинарство "Дејан Анастасијевић".

Гордана Андрић и Александар Ђорђевић из БИРН-а добили су прву награду за истраживачки текст: Лажиране исплате, фиктивна предавања: Како су милиони евра за угрожене завршили у туђим џеповима.

Другу награду добио је КРИК, односно Милица Војиновић, Бојана Јовановић и Стеван Дојчиновић за текст: Жандарм Вучковић наређивао криминалцима, уништио телефоне Салета Мутавог након убиства.

Трећу награду добио је ЦИНС за истраживање о кол центру СНС-а: Агенција за хостесе, куповина гласова и милиони и кешу.

Удружење РАБ СРБИЈА још од оснивања, пре 16 година, иде у корак са светским правцима у радио индустрији, па су неке од тема о којима се разговарало биле присуство радија на свим платформама, као и програмски садржаји.

Председница РАБ СРБИЈА Маја Раковиц приликом отварања Радио дана изразила је задовољство што је највеће радијско удружење у нашој земљи све бројније и сложније и што се чланице константно професионално усавршавају. 

- Овога пута потрудили смо се да доведемо госте који су у самом светском врху, свако у својој области, а тројица од њих су ове године били предавачи и на Радиодаyс Еуропе у Минхену. Када говоримо о темама платформе, и садржај су у фокусу 27-их Радио дана РАБ СРБИЈА. Радио треба да буде присутан на свим платформама како би дошао до сваког слушаоца. Такође, сматрам да је добар програм веома важан. На овим Радио данима разговарали смо и о продаји рекламе на радију, што је једини начин да радио опстане. Наше станице, чланице РАБ СРБИЈА, које редовно долазе на наше Радио дане и обуке које организујемо, сво ово знање и примењују у својим радио станицама и на тај начин ми константно радио као медиј унапређујемо у нашој земљи. Радио у Србији је захваљујући томе данас на светском нивоу - изјавила је Маја Раковиц.

Отварајући пролећне Радио дане РАБ СРБИЈА повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић изјавила је да је непримереног садржаја и говора мржње најмање на радију.

- Притужбе које нама стижу су претежно за друге медије, а не за радио станице. Ми сви морамо да научимо шта је то што је недозвољен говор, и он треба да буде санкционисан. Радио станице из Удружења  РАБ СРБИЈА заиста јесу испред времена и на светском су нивоу, па тако можемо заједно бити предводници једног пристојнијег јавног наратива и управо због тога сам ја на Радио данима представила ,,Приручник за новинаре и новинарке“ који смо урадили у сарадњи са ОЕБС-ом. Надам се да ће и наше друштво превазићи разне изазове пред којима се налази, а један од њих је упристојавање медијске сцене – изјавила је Бранкица Јанковић.

Организатори су припремили богату и разноврсну агенду са два панела и пет предавања: ,,Победник у оглашавању на локалу је радио!” назив је панел о маркетиншким капањама и оглашавању на локалним радио-станицама, а учесници су били: Горан Митић (Naxi OK radio, Врање), Ален Марић (Naxi Max radio, Чока), Бане Савић (Радио Стари Град, Крагујевац), Јовица Батански (Naxi Ami radio, Кикинда), Мина Ђурић (Радио Фрушка Гора, Рума), Милан Меденица (Lux Naxi radio, Смедерево), а модератор је био Никола Ковачевић генерал манагер Naxi радија.

Назив другог панела је “Радио као најбољи лифе цоацх / Да ли је радио најпопуларнија друштвена мрежа?“. Модератор је била Невена Азиновић, креативни директор Наxи радија, Београд, а панелисти: Маја Раковиц, председница РАБ СРБИЈА и главна и одговорна уредница Наxи радија из Београда, Мугдим Шехалић, члан УО Удружења за тржишне комуникације Србије, Томислав Јакобовић, консултант Brand Media Consultingиз Хрватске и Гјорги Савев, власник и директор Ctiy радија из Северне Македоније.

Предавања на 27. Радио данима РАБ СРБИЈА одржали су:

- Lawrence Galkoff(Велика Британија), генерал менагер Radioplayer Worldwideна тему „Радиоплаyер – Будућност радија у колима“

- Карл-Хеинз Кесслер (Немачка), генерал манагер РЦС Еуропе САРЛ говорио је о радијском софтверу ,,РЦС – Еволуција аудио света"

- О тајнама звука, под називом “Студијска акустика, микрофони и процесори – пут звука до слушалаца“ говорио је Gyula Horvath(Мађарска), шеф технике Ретро радио, Радио 1 и Бест ФМ радија.

- Дугогодишња уредница и новинарка Наташа Ракетић, одговорни уредник јутарњег програма Радио Београд 1, имала је предавања је ,,Transmedia storytellingи радио“.  

Прве вечери Радио-дана концерт су одржали: Ана Станић, Петар Wагнер Фантом и Милан Бујаковић и Табоо банд, а друго вече наступили су Александар Софронијевић са својим оркестром и Боеми из Зајечара.

27. Радио дани су традиционално завршени Скупштином РАБ СРБИЈА.  

***

Гости РАБ СРБИЈА на 27. Радио данима били су: Срђан Ђурђевић, Јелена Матић Пешић (ОЕБС); Lawrence Galkoff (Radioplayer Worldwide, Велика Британија), Karl-Heinz Kessler (RCS Europe SARL, Немачка); Gyula Horvath (Ретро радио, Радио 1, Бест ФМ Мађарска); Janos Muranyui и Erki Balazs (Nagy Frekventia kft, Мађарска); Nacsa Norbertи Bálint K. Gergő(Радио 88, Мађарска); Gjorgi Savev  (City radio, Северна Македонија); Родољуб Стојановић (Ricom Publishing);  Светомир Милутиновић (Прва ТВ); Марија Керкез и Милорад Круљ (РАТЕЛ); Тања Шикић (ПГП-РТС); Томислав Јакобовић (Brand Media Consulting Хрватска); Мугдим и Стана Шехалић (УЕПС); Наташа Ракетић (Радио Београд 1); новинар Милош Рајковић; Ђорђе Кујовић (адвокат РАБ СРБИЈА); Урош Лучић и Никола Вранеш (ОФПС); Јована Јовић (Тим Талената); Тијана Ђорђевић (Југотон – Croatia Records) и извођачи и музичари: Ана Станић, Милан и Владан Ђурђевић (Неверне бебе), Петар Вагнер, Милан Бујаковић и Табу банд, Александар Софронијевић и његов оркестар и зајечарски бенд Боеми.

Упозорили су да „позиви Домовинског покрета да се укину јавна средства за недељник, значе да се жели наметнути укидање једног медија“.

„Домовински покрет својим јавним иступима покренуо је хајку на Новости и на новинаре тог недељника, који последњих дана добијају гјусне претње, због чега је угрожен и њихов физички интегритет”, пише у саопштењу.

Саопштење су потписали Хелсиншки парламент грађана Бањалуке, Независно друштво новинара Војводине, Институт за медије Црне Горе и Удруга за промицање медијске културе, уметности и толеранције “Лупига – свет кроз обичне очи” из Загреба.

Они су основали Регионалну новинарску награду “Срђан Алексић”, која је прошле године припала управо недељнику “Новости” из Загреба.

Срђан Алексић био је младић из Требиња који је убијен у родном граду након што је спасао од убиства суграђанина Алена Главовића, Бошњака из тог града.

Њега су убила тројица припадника Војске Републике Српске у центру Требиња, у јануару 1993. године.

Многи градови на постјугословенском простору имају улице које су добили име по Срђану Алексићу, а бројне награде из различитих области друштвеног живота носе његово име.

“Осуђујемо сваку врсту притисака и удара на медијске слободе те гушење и сужавање медијског простора, а посебно притиске који се организују због политике и политичких интереса“, пише у саопштењу.

Забрињавајућа је, како је указано, “ сама идеја да се као услов за склапање политичког коалиционог споразума наметне репресија према једном медију, јер је у својој сржи оваква замисао недемократска, дискриминаторна те као таква апсолутно неприхватљива и скандалозна”.

Подсетили су да је стручни жири Регоналне новинарске награде “Срђан Алексић” у образложењу за додељивање награде недељнику “Новости” навео да је реч о друштвено ангажованом медију с врхунским ауторима који сваке седмице доносе текстове који утичу на једно друштво, али и регион у целини.

“Ради се о недељнику који је, без сумње, једно од најугледнијих медијских издања у Хрватској, али и шире, а које је познато по својим истраживачким текстовима, бескомпромисним коментарима и угледним ауторкама и ауторима”, навео је тада жири.

Лидер Домовинског покрета Иван Пенава пре неколико дана изјавио је да је његова странка у преговорима за састављање нове Владе Хрватске добила гаранције од Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) да ће се престати финансирати недељник Новости те да је то тачка на којој су инсистирали.

“Сматрамо да свако друштво које држи до себе никако не би смело да допусти да један професионалан медиј и једна национална мањина постану жртвено јагње уцењивачке политике дискриминаторних тенденција“, оцењејује се у саопштењу.

Недопустиво је, како је указано, “ да такав подмукли наратив, чија је намера да медијима одреди шта и како смеју писати те да их упрегне у националистички имагинаријум, постане и службена политика једне демократске државе”.

“Овим се широм отварају врата опасним намерама ауторитарне политике да се дисциплинује и покори цела медијска сцена која испуњава своју друштвену обавезу – да буде критичка и да не подлеже политичким притисцима“. додаје се.

„Искрено се надамо да ће се наше колеге и колегице у Новостима храбро изборити с овом врстом неочекиваних притисака те наставити писати и борити се за боље и толерантније друштво, као што је то својим херојским чином учинио и Срђан Алексић, по чијем имену је названа новинарска награда”, наводи се.

Регионална новинарска награду „Срђан Алексић“ додељује се за професионално и друштвено одговорно медијско извештавање које за резултат има конкретне добробити за људе и заједнице, доприноси помирењу, заштити људских права, укључивању маргинализованих и рањивих група, родној равноправности, владавини права, култури дијалога, борби против говора мржње и лажних вијести, те за исказану новинарску храброст.

Ешток каже да први резултати истраге указују да је мотивација напада „политичка“.

Ешток је поново упутио молбу свим грађанима:

„Не можемо на мржњу да одговоримо мржњом“.

Он каже да мржња према било којој политичкој и свим политичким партијама треба да престане и додаје да су власти учиниле све да заштите политичаре.

Ешток каже да ће сада бити понуђена заштита свим уставним функционерима.

За напад окривљује ширење мржње на друштвеним мрежама.

ББЦ пише да се Ешток обратио медијима и новинарима у просторији, рекавши да су „многи од вас били ти који су сејали ову мржњу“.

Он је позвао медије да препознају да имају „друштвену одговорност“ и да се постарају да „зауставе ову мржњу“.

У вези са атентатом на премијера Словачке, полиција је затражила од медија да искључе коментаре испод постова на друштвеним мрежама или директно у коментарима везаним за данашњи догађај.

РТС није био задовољан чланком, те нам је послао реакцију коју преносимо у целости:

„У тексту листа Данас под насловом “Радио Београд укинуо рубрику “Питање јутра”, РТС негира да је због слушаоца који је критиковао Вучића” цела логичка конструкција је нетачна.

На самом почетку текста који је болдован наводи се: ”Рубрика „Питање јутра“ у оквиру емисије „Ухвати дан“ на Радио Београду 1 укинута је након што се укључио слушалац који је критиковао председника Србије Александра Вучића, сазнаје Данас. Након тога, према информацијама до којих смо дошли, уредницима су у потпуности одузете уређивачке надлежности, те пребачене на директора Радио Београда Милана Недића.”

Даље у тексту наводе се чињенице које је послао као одговор РТС, а које су на почетку текста злонамерно и нетачно временски поређане.

Истина и чињенице које су послате листу Данас су следеће: На почетку септембра 2023. године колегијум Радио Београда 1 и уредници емисије “Ухвати дан” променили су концепт емисије због модернизације комуникације са слушаоцима и већег броја укључења репортера и више сервисних инфрмација.

Решењем о овлашћењу од 28.10.2022. године регулисана су ближе овлашћења директору Радио Београда Милану Недићу, као и осталим именованим лицима.

Дакле, прво је у октобру 2022. године донето решење о овлашћењу за директора радио Београда – Милана Недића, а годину дана касније у септембру 2023. године редефинисана емисија “Ухвати дан”, па је јасно да нису ни у каквој последичној вези, осим за новинаре Данаса.“

На тај конкурс се пријавило 20 медија, организација и удружења грађана, од којих 11 није задовољило критеријуме за подршку.

Према предлогу комисије, са 1,5 милиона динара биће финансиран пројекат Санџак телевизије, пројекти Сто плус и портала Фрее медиа биће суфинансирани са 1,1 милион, а портала А1тв са милион динара.

Комисија је предложила суфинансирање и портала Такт инфо са пола милиона динара, као и предузетника Џемила Исламовића који се бави производњом кинематографских и аудио-визуелних производа са 400.000 динара.

Како се наводи на сајту локалне самоуправе, пројекти ТВ Цоннецт телевизије и Удружења грађана Плаy би могли бити подржани са по 300.000 динара.

Коначну одлуку о предлогу комисије донеће Градско веће и градоначелник Новог Пазара.

Директорка Јединства - Панорама Рада Комазец истакла је да су се обраћали и међународним организацијама и институцијама траживши помоћ и решење, истичући да су пре 25 година најпре протерани из својих просторија у Приштини а онда били приморани да напусте и град у коме је лист почео да излази пре 80 година.

Оценила је да је ускраћивање српског народа на КиМ да користи свој језик и писмо као и право на информисање чин етничког чишћења.

"Заиста немамо алтернативно решење, наша покретна и неокретна имовина у Приштини је узурпирана, ми немамо куда, можемо само под ведрим небом да држимо колегијуме", рекла је Комазецова.

"Ускраћивање српског народа на КиМ да користи свој језик и писмо и право на информисање је чин етничког чишћења. Нама, новинарима Јединства, који то доживљавамо други пут, је изузетно тешко", додала је Комазецова.

"Без икакве документације, управног поступка, изајшњавање неког органа или решења да Јединство бесправно користи просторије уз претње специјалном полицијом је озбиљан инцидент који би требало да забрине све људе на КиМ, Приштини и Београду", каже секретар Удружења новинара Србије Нино Брајовић.

Како је истакао, УНС ће својим, новинарским каналима обавестити Европску и Међународну федерацију новинара да се овај прогон заустави.

Говориће, поред осталих:

Радомир Диклић, генерални директор агенције Бета

Срдан Косовић, директор онлајн развоја новинског предузећа Вијести у Подгорици

Мариус Драгомир, директор Центра за истраживање медија и новинарства МЈРЦ у Сантјагу де Компостели

Конференција се може пратити уживо преко Веб портала Медија центра, YouTube канала и Фејсбук странице Медија центра.

„То је историјска прекретница за Косово да буде домаћин овог важног годишњег догађаја. Долази у тренутку када је индекс слободе медија у земљи значајно опао, а наше колеге и чланови су били изложени нападима, укључујући и физичке. То је знак солидарности за наше Европљане, који ће овде моћи да се сретну са 18 украјинских новинара, заштићених 'Програмом боравка новинара'. Радујемо се што ћемо пожелети добродошлицу свима у Приштини“, рекао је председник одбора АГК-а, Џемајл Реџа.

Под темом „Новинарство у време рата“, Конгрес ЕФЈ ће обезбедити простор за дискусије о извештавању о сукобима током округлог стола са замеником генералног секретара ИФЈ Тимом Досоном, адвокатом Платформе Савета Европе за промовисање заштите новинарства Флорентом Дуплоујем,  фоторепортером “War Photo Limited-а” Вејдом Годардом, и председником Националне уније новинара Украјине (НУЈУ) Сергијем Томиленком.

Чланови ће бити позвани да се придруже фото акцији у знак солидарности са белоруским новинарима у затворима и украјинским новинарима у руском заточеништву. Питање стратешких тужби против учешћа јавности (СЛАПП) такође ће бити разматрано на завршној седници.

Емисија “Ухвати дан” на Радио Београду 1 дуго је имала рубрику “Питање јутра”, у оквиру које су се грађани укључивали и коментарисали најразличитији спектар тема – од пуцања водоводних цеви до озбиљнијих друштвених проблема.

Према информацијама до којих је Данас дошао, рубрика је укинута након “инцидента” када се један од слушалаца укључио и упутио критику на рачун Александра Вучића.

Ове наводе за Данас су негирали из РТС-а.

„На почетку септембра 2023. године колегијум Првог програма Радио Београда и уредници емисије ‘Ухвати дан’ подржали су нови концепт емисије у коме су неке рубрике престале са емитовањем, некима је промењен термин, а на захтев слушалаца су уведене нове. Већи акценат стављен је на репортере, на комуникацију преко друштвених мрежа, на тематске приче и више сервисних информација, јер је то једини јутарњи програм у радијском етру који има доминантно информативне садржаје. И даље постоји контакт програм у трајању од сат времена сваког првог понедељка у месецу. Радио Београд 1 није прекинуо комуникацију са слушаоцима, само је променио канале комуникације у складу са савременим трендовима“, наводе из РТС-а.

Истакли су да као разлог за укидање поменуте рубрике не стоје наводи о укључењу у програм и критикама на рачун Вучића.

Ипак, наводно укидање рубрике „Питање јутра“ није била једина промена, већ је генерални директор РТС-а Драган Бујошевић донео решење 28. октобра 2022. године по ком је, мимо Статута РТС-а, уређивачке одлуке са главних и одговорних уредника пренео на директора Радио Београда Милана Недића.

У решењу, у које смо имали увид, умањују се уредничка овлашћења главних и одговрних уредника, што у извесној мери представља кршење Статута ЈМУ РТС-а.

Како пише у решењу, у својству директора Радио Београда Милан Недић је овлашћен да “одлучује о емитовању програмских садржаја на програмима Радио Београда и одлучује о њиховом садржају и квалитету”, што у пракси значи да су уредницима практично одузета овлашћења да самостално раде свој посао.

Ипак, из РТС-а су за Данас објаснили и другу страну приче.

„Решење о овлашћењу донето је на основу члана 43 Статута, којим генерални директор одлучује о правима и обавезама запослених. Будући да је Милан Недић, поред тога што је именовано лице, истовремено и запослен у ЈМУ РТС, решењем о овлашћењу од 28.10.2022. године, регулисана су и ближе његова овлашћења, као и осталим именованим лицима“, кажу за Данас из РТС-а.

„Директор радија, на основу члана 54 Статута, као и по основу описа посла из уговора о раду, има овлашћење да упућује генералном директору предлоге програмских садржаја, а на основу предлога директора програма, главних и одговорних уредника програма, Колегијума генералног директора и Програмског колегијума. С тим у вези, генерални директор је директору радија пренео овлашћење да одлучује о програмском садржају који се емитује у оквиру програма Радио Београда“, одговор је РТС-а.

Поред тога, у спорном решењу се наводи и да је директор задужен за координирање и усмеравање рада и програмске концепције свих програма у оквиру Радио Београда, као и да доноси оперативне одлуке и издаје радне налоге којима ће се обезбеђивати да сам програм Радио Београда раде по јединственој организационој уређивачкој концепцији.

Он, према решењу, као одговорни организатор процеса рада на свим пословима у оквиру програма Радио Београда им право и дужност да издаје правила и даје упутства о раду у оквиру својих овлашћења.

Ипак, увидом у Статут, у погледу овлашћења директора Радио Београда он је врло јасан, а у њему ни речи нема о одлучивању о емитовању програмских садржаја на програмима Радио Београда и одлучивању о њиховом садржају и квалитету.

Пре потписа генералног директора Драгана Бујошевића и печата РТС-а, решење је закључено констатацијом да исто треба доставити готово свима осим онима који су њиме директно погођени. А то су уредници.

И ове наводе у званичном одговору нашој редакцији РТС негира.

„Главним и одговорним уредницима у оквиру програма Радио Београда, нису одузета овлашћења која се тичу уређивачке политике програмских садржаја. По члану 59 Статута ЈМУ РТС, као и описом посла из уговора о раду, дефинисано је да главни и одговорни уредници уређују програм и управљају процесом рада, као и да предлажу генералном директору програмску концепцију и увођење нових медијских услуга и садржаја“, пише у одговору.

Како наводе, редовно се одржавају програмски колегијуми на којима се размењују мишљења и где главни и одговорни уредници имају могућност да дају своје предлоге директору радија и генералним директору.

„Сви главни и одговорни уредници програма у оквиру пословне јединице Радио Београда, такође имају своја решења о овлашћењу, са којим су се својим потписом и парафом сагласили и која су им уредно достављења и по којима оперативно обављају своје радне задатке. Решење о овлашћењу за директора Радио Београда, као и сва остала решења о овлашћењу, достављају се у складу са доставном наредбом. Конкретно решење, достављено је, између осталог и Радио Београду и по уобичајеној интерној процедури, након завођења, сачувано у оквиру интерног система Тхерефоре који архивира, чува и дистрибуира пословну документацију“, закључују из РТС-а.

Полић каже да серијал о медијима има 11 епизода.

„Првих осам су рађење 2010. и 2011. године, девета и десета су емитоване 2015. године…Аутор тих првих 10 епизода је био Славиша Лекић. Кад смо се Сања (Лончар) и ја вратиле да погледамо где смо стали, та 2014. и 2015. кад смо завршиле те две епизоде, ми смо рекле – ово је ‘лук и вода’. Нама је тад изгледало страшно шта се дешава у медијима, а онда се измакнеш 10 година касније, видиш да је то метастаза која је захватила цело то ткиво медијски“, рекла је.

Полић наглашава и да су новинари „толико навикли на све што нам се дешава“.

„На различите цензуре, аутоцензуре, претње, притиске, банализације, на огавштине које нам се сервирају, да ми за све кажемо оно Вучићево – па шта“, каже.

Додаје да је тема првих епизода како су медији заробљени.

„Како не постоје чак ни оне две линије, две врсте медија као што су постојале 1990-тих, па смо имали с једне стране режимске, а са друге антирежимске медије. Сада имамо малу групу медија које можемо да назовемо професионалним, све остало су – пропагандисти. Ми имамо више од 2.500 медија… пре неколико година је саветница Александара Вучића Сузана Васиљевић на телевизији показала списак од 18 медија које је, могу да кажем, таргетирала као независне. Кад ви имате 2.500 медија, а неко покаже 18, то говори да је то слика и медија и овог друштва“, изјавила је Полић.

Како је рекла, домет тих 18 медија је притом мали, а са 2.500 ових других, ви „потпуно затрујете друштво“. „И то је заиста горе него икада раније“, нагласила је.

На питање имамо ли данас подељење медије, Полић каже да – подела не постоји, јер…

„Подељеност би била пола-пола, не мора чак ни толико, али би нека Нова С која је конкурисала за пету фреквенцију имала могућност да се види на територији целе Србије. Ми овако живимо у неким својим малим балонима и мислимо да ове информације које говоримо стижу до највећег броја људи, а највећи број људи нема појма шта се дешава и где живи“, оценила је Полић.

Према њеним речима, Вучић је још доласком на власт 2012. године почео „да покорава медије“.

„Није се то десило одједном. То у серијало објашњава Зоран Гавриловић из БИРОДИ-ја. То изгледа тако што је прво Пинк ушао у ту улогу пропагандисте, а пропагандиста је било и раније, међутим, ово је сада до те мере бљутаво и брутално да је некада то било незамисливо. Дакле, прво је био Пинк, па Хаппy, па смо имали куповину Б92 и Прве од формално човека који је био власник Коперникуса Срђана Миловановића, али суштински од Телекома Србије. Онда је Телеком урадио још гору ствар – финансирао је фирму Wирелесс медија Игора Жежеља, па је поотварао неке медије своје који су служили као маска…“, испричала је Полић.

Док су, додала је, на локалу Вучићеви људи куповали локалне медије.

И добили смо, наглашава, Вучића као медиј.

„Пеца Поповић се нашалио да би пета фреквенција требало да се да Вучићу, па нек буде 24 сата на њој. Он је од себе направио медиј, па је на свим националним телевизијама, и кабловским кад вртите, видите само Вучића“, испричала је Полић.

Овакви захтеви махом долазе од стране међународне заједнице и донатора, који ни сами не успевају да пронађу магичну формулу и модел који би квалитетно новинарство учинило финансијски одрживим.

Са друге стране, и сами медији препознају вредност оваквог начина промишљања и у ери брзих информација, кратких и ефектних формата, нарасле конкуренције и перфидних притисака, траже модалитете опстанка на нестабилним, негде чак и непостојећим, медијским тржиштима.

Искуство и успешне приче из региона показују да је то могуће. Указују и на неколико ствари које би сваки професионални медиј требало да размотри као предуслове за развој адекватног пословног модела за одрживост квалитетеног нвинарства.

Прво је дефинисање своје мисије на једноставан и јасан начин.

Друго је дефинисање заједнице, односно публике због које медиј постоји и за коју прави садржај.

Треће је квалитетан, аутентичан и персонализован садржај, који одговара техничким стандардима (формати, језик, атрактивност) и потребама медијске заједнице.

Коначно, редовна комуникација и укључивање медијске публике у планирање тема, детектовање проблема али и навика публике, мора бити део стратешког промишљања.

Тек када постоје јасна визија и приступ у свакој од ове четири области, потом и потребни капацитети да се све то примени, медији могу да раде на унапређењу свог пословања.

Кључна промена којом се у томе руководе је менталитетска, а огледа се у промени става од оног – "ми то не можемо, наше је да радимо квалитетно а не да зарађујемо…" – до – "да, ми то можемо, и успећемо уколико смо спремни на промене и нешто ново и другачије!

"Због чега и због кога постојимо?

Нити један медиј, бар тако налаже логика понуде и потражње, не постоји у изолацији. У изолацији од реалности у којој делује, публике којој се обраћа, мисије којом се руководи.

За њено дефинисање кључни су одговри на два питања: "Због чега постојимо? И због чега смо баш ми важни нашој заједници, публици и људима који нас прате?"

"Уколико би наш медиј сутра престао да постоји, да ли би недостајали некоме? И због чега?"

Оба одговора су директно повезна и са системом вредности, односно принципима којима се медији рукводе.

Према Ferrel Low-у, постоје три врсте таквих вредности: основне (енг.intrinsic), разменске (енгл. exchange) и употребне (енг. use) и све су значајне.

Интринсичке вредности своје корене имају у филозофији морала. То су оне вредности које не захтевају екстерну валидацију за своју потврду. Рецимо, лепота и истина. Иако ће неко додати да лепота почива у оку посматрача, док се истина заснива на чињеницама, обе су вредности по себи. За медије који раде у јавном интересу такве вредности су слобода, независност, разноликост, и на њима темеље своју мисију.

Разменске вредности су резултат односа, и одређене су оним шта корисници добијају у замену за оно што плаћају. Ствари које су ретке, по тој логици, вреде више. И у свету медија оне одређују различите услуге, производе и садржај које су публика или клијенти спремни да плате или подрже.

Употребне вредности се односе на добробит коју појединац има користећи одређене услуге, производе или садржај.

Добит је индивидуална ствар, и чак и када се заснивају на истим универзалним вредностима, корисници имају различите користи од медија. На пример, за неког су то награде које се добијају када се подржи неки медиј једнократном донацијом или чланством (мајица са натписом, шоља, па и сам осећај припадања једној заједници) или ексклузивно право да се премијерно види неки садржај.

Посебност сваког медија увелико одређује начин на који успоставља оснос између различитих вредности.

Људи верују људима… али препознају и квалитетан садржај

За нове пословне моделе, посебно за оглашиваче али и оне изворе финансирања који су засновани на директном односу са медијском публиком, две кључне ствари су – квалитетан и аутентичан медијски садржај и бројност односно верност медијске публике (или заједнице) која прати одређени медиј или садржај. И наравно верност те публике, односно спремност да ту подршку пружи на дужи рок.

Питање поверења и односа према публици једно је од кључних, ако не и најважнијих у промишљању медијске одрживости.

Људи не траже само квалитетан садржај, и не верују му беспоговорно. Људи верују људима. Верују људима од интегритета, који истину стављају на прво место. Тако људи и медији за чију се мисију залажу временом постају бренд.

Медијски бренд и јесте, али и није само идентитет, реклама, лого. Бренд је поверење, припадање, страст, сигурност, скуп јединствених вредности, али и читаве структуре око које је концепт једног медија заснован.

За оне који памте ‘90. године у Србији, Б92, БЕТА, Време били су симболи професионалног и независног новинарства као и бројне друге локалне медијске станице.

Посебно место међу примерима узорног брендирања је ТВ Форум из Пријепоља, која се позиционирала као прва и једина "женска телевизија" у региону, са фокусом на теме родне равноправности и заговарања женских права. И то врло упорно и успешно ради дуже од 15 година.

Одржавање успешног медијског бренда захтева стабилност али и спремност за промене. Зато је један од највећих изазова са којима се медији суочавају када започињу пословне промене или трансформације - менталитет. Они који су навикли на рад са донаторима, на пример, имали су одређену врсту искуства и пракси које су их спутавале да размишљају другачије, да буду иновативни, да храбро испитују своје границе и траже другачија решења.

У томе се менторска подршка показала изузетно важном, једнако као и финансијска подршка. Искуство је показало да су отвореност и флексибилност ментора били кључни у подстицању на адаптацију и промене.Како у једном медију кажу: "Најбоља ствар која нам се догодила док смо радили са менторком је да нас је извукла из наше зоне комфора и охрабрила нас да поставимо знатно веће циљеве."

Др Давор Марко, медијски и комуникацијски експерт

Миљковић је том приликом казао да је овај поклон захвалност старијим суграђанима, од којих многи прате програм Радио Алексинца и објаве на сајту „Alpress.rs”, уз жељу да уз ову публикацију обнове и унапреде своје знање из области употребе интернета и друштвених мрежа.